Новалис

Новалис (Георг Филип Фридрих Фрајер фон Харденберг) рођен је 2. маја 1772. године у Обервидерштату у Саксонији, као потомак нижег саксонског племства.

У десетој години послат је у верску школу, али строга дисциплина и догматско мишљење нису одговарали немирном, радозналом и интелигентном дечаку. Након гимназије у Ајслебену, уписао је права у Јени и завршио студије с највишим оценама. Ту је упознао Шилера, браћу Шлегел, Тика, Гетеа, Хердера и Жана Пола, али је најдубљи утисак на формирање његових филозофско-поетских ставова извршила Фихтеова филозофија.

На једном од службених путовања упознаје и заљубљује се у дванаестогодишњу Софију фон Кин. Она ће бити његова велика инспирација и прва и једина љубав током живота. Незванично ће се верити марту 1795. године, а Софија умире 19. марта. Недуго затиим, 24. априла, умире његов брат Еразмо. Након смрти блиских људи Новалис се упушта у мистику и њихова смрт значајно утиче на његов песнички рад. Новалису је остала дубока рана која је надахнула неке од његових најлепших песама.

Студирао је и рударство на Рударској академији у Фрајбергу, са намером да се на послу придружи свом оцу који је био управник рудника соли. Радио је као правник у окружној канцеларији у Тенштету. Био је свестрано образован, са посебним интересом за римску историју. Године 1784. пише прве песме, а 1791. објављује прву песму Тужбалица младића у часопису „Аthenaeum“, који су уређивали Карл Фридрих и Аугуст Вилхелм Шлегел. Тада је и почео да користи псеудоним Новалис.

У децембру 1798. године верио се Јулијом фон Карпентер, ћерком професора Рударске академије. Присуствовао је великом скупу романтичара у Јени 1799. године где представља свој есеј Хришћанство или Европа.

Новалис се 1800. тешко се разбољева и умире у родитељском дому 25. марта 1801. године у Вајсенфелсу у Саксонији.

Дела:

Пелуд, Вера и љубав, Тужбалица младића, Химне ноћи, Теплицки фрагменти, Хајнрих из Офтердингена (незавршени роман), Ученици из Сиаса (незавршени роман), Хришћанство или Европа, есеј...

Опширније...

Зоран Костић

Зоран Костић рођен је 8. октобра 1948. године на Цетињу (Црна Гора). Основну школу и гимназију похађао је у Никшићу и Крушевцу а Филолошки факултет у Београду. Српски је песник.

Осим поезије, драма и филмских сценарија, овај аутор пише прозу, публицистику и есеје (углавном о стваралаштву руских песника и прозаиста – Пушкина, Љермонтова, Тјутчева, Буњина, Блока, Булгакова, Туроверова, Гудзенка, Твардовског, Горбовског, Кузњецова), преводи са руског језика (осим 2 књиге Пушкинових стихова, у свом преводу објавио је књиге изабраних песама Ивана Буњина, објавио је „Коњића Грбоњића“ – роман у стиховима дечијег класика Павела Јершова, „Избор“ из Чеховљевих прича и драма, „Избор“ из поезије Валерија Латињина као и поетско дело „Џингис Кан“ Виктора Слипенчука, роман истог аутора „Звездани спас“ и прозна дела „Иркут“ и „Сајана“ савременог руског романописца Валерија Хајрјузова).

Објавио је двадесет поетских књига (неке и у више издања), три књиге драма, као и десет преводне литературе, између осталих: Првине („Побједа“, Титоград, 1984); Делта оца („Просвета“, Београд, 1986); Соњети („Универзитетска ријеч“, Никшић, 1987); Ко смо (БИГЗ, Београд, 1988); Задушни репови (Српска књижевна задруга, Београд 1990); Казан („Научна књига“, Београд, 1992); Огњени трозубац („Мирослав“, Београд, 1997) – књига изабраних песама и поема за ко ју је добио следеће награде:“Лаза Костић“ (Србија), „Вито Николић“ (Црна Гора) и „Пјесник – свједок времена“ Сарајевски дани поезије (Република Српска).

Двојезично издање књиге Пјесме, бајке, поеме Александра С. Пушкина (у сопственом избору, преводу и препеву) објавио у „Гласу српском“, Бања Лука, 2000, а Кућни пламен, књигу изабраних и нових песама, у „Прометеју“ (Нови Сад, 2002); Вијенац за Трепетову (збирку сонета на српском и руском језику) објавио је у Заводу са уџбенике и наставна средства у Српском Сарајеву, 2003. Код истог издавача, 2003. године, објавио је Драме, а 2005. поему за децу Одрастаљка, за коју је добио књижевну награду „Станко Ракита“ (Република Српска). Књигу драмских текстова Пут за Цариград објавио је 2005. године у „Гласу српском“, Бања Лука, а драму у стиховима Звјеридба у страшуми, 2007. године у издању УКС – подружница Бања Лука.

Осим споменутих награда, за свеукупно поетско стваралаштво Костић је добитник и „Златне значке“ Културно-просветне заједнице Србије, „Видовданске повеље“ (Соколац), „Шумадијских струна“ (Младеновац), а књига песама „Језикрвље“ (2008. „Просвјета“ РС) награђена је признањем „Шушњар“.

Костићеве драме, које се изводе на сценама позоришта Републике Српске, Србије, Црне Горе, Русије и Белорусије, награђиване су престижним домаћим и међународним признањима („Тринаести дан“ – најбољи драмски текст -„Кочићева српска сцена“, Приједор, 2003, и награда округлог стола Међународног позоришног фестивала „Златни Витез“ – Москва, 2003, „Кома“ – „Бронзани Витез“ на Међу на родном позоришном фестивалу „Златни Витез“, Минск, 2005, и на истоименом фестивалу, 2007. године у Москви – „Бронзаном дипломом“ награђена је драма „Пут за Цариград“ као предложак истоимене представе у извођењу ансамбла Савременог драмског театра Белорусије).

Добитник је и Гран-при награде „Златни Витез“ на истоименом фестивалу у руском граду Тамбову (2002) као сценариста документарног филма „Трепетова“ . Књигу нових песама „Требјешки љетопис“ овај аутор је објавио код београдског издавача Књижевно друштво „Свети Сава“(2011), а исте године, као заједничко издање Књижевне задруге Српског националног вијећа (Подгорица) и Орфеуса (Нови Сад) књигу изабраних стихова „Срп“ која је награђена престижним признањем „Бранко Ћопић“ (САНУ, Београд, 2012). За књигу старих и нових песама „Сто једанаест“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2013), Костић је добио две престижне награде „Грачаничку повељу“ (Грачаница, 2013) и „Петровдански вијенац“ (Калиновик, 2014). Престижним признањем „Петар Кочић“ (Република Српска) за свеукупно књижевно стваралаштво, Зоран Костић је награђен 2015. године, а Козарски вијенац „Скендер Куленовић“ додељен му је 2016. године за књигу песама „Таче печат“ (Арт-принт, Бања Лука).Добитник још многобројних награда и признања.

Костићева поетска, прозна и драмска дела преведена су на осамнаест светских језика, а многе његове песме и поеме (око 150), уврштене су у више значајних антологија и избора српске, односно југословенске поезије, а неколико ауторских песама, као и више преводних, уврштено је у школске програме.

Зоран Костић је члан Удружења Књижевника Србије, од 1997. године, Савеза Писаца Русије (као први, после Октобарске револуције, инострани писац), члан је Удружења Књижевника Републике Српске (био и његов председник) и Међународне Свесловенске Академије Наука и Уметности (Москва, од 1993).

Зоран Костић живи у Бањој Луци.

Извор

Опширније...

Томислав Маринковић

Томислав Тома Маринковић је рођен 8. фебруара 1949. године у мачванском селу Липолисту код Шапца. Основну и средњу школу завршио је у Шапцу. Као слободни уметник живео је у родном селу где је провео највећи део живота и написао већину песама.

Прву збирку поезије под насловом Двојник, објавио је са тридесет четири године, а потом је наредних деценија стваралачки еволуирао и постојано обликовао песничко дело у коме су претежно меланхоличним гласом опеване ствари и тренуци који нас враћају вредностима које смо олако заменили инстант решењима и доживљајима.

Поезија  му је превођена на енглески, руски, шпански, португалски, јапански, словеначки, македонски и још неколико језика.

Објавио је књиге песама: Двојник (1983), Извесно време (1985), Стихови (1991), Сумња у огледало (1996), Школа трајања (2003), Свет на кожи (2007), Обичан живот (2011), Путовања кроз близине (изабране песме, 2013), Невидљива места (2015), Издвојене тишине (изабране песме, 2016), Вечито сада (2018), Изабране песме (у 111. Колу Српске књижевне задруге, 2019), Дуге сенке иза тренутка (изабране песме, 2021), Шта о нама мисле анђели (2024).

Томислав Маринковић је објавио и књигу прича Путовање у ораховој љусци (2017). Приредио је књигу Писац у врту (2016), најлепше приче и песме о биљкама и пријатељству.

Добитник је песничких награда Бранко Миљковић, Васко Попа, Мирослав Антић, Заплањски Орфеј, Змајева награда, Стеван Раичковић, као и Дисове награде и Награде Десанка Максимовић – за укупно песничко дело.

Поводом Награде Десанка Максимовић, одржан је научни скуп о поезији Томислава Маринковића, а зборник са скупа, , објављен је у издању Задужбине Десанка Макисмовић и Народне библиотеке Србије 2022. године.

О његовој поезији, Гојко Божовић је написао: Песме Томислава Маринковића полазе од повлашћених тренутака свакодневице у којима се, у смени тамних и светлих принципа и у њиховом додиру и прожимању, указују саме основе истинске егзистенције. Ти тренуци, независно од тога колико су трајали и да ли се до њих долази поступком меланхоличне евокације или пак лирском дескрипцијом која настоји да очува ненарушивост првобитне експресије, постају вечито сада песничке уобразиље и људског искуства. Пажљиво истражујући стварна и могућа искуства, оно што се памти и оно што се слути, песник је откривао временске слојеве који се стапају у непроцењиво и вечито сада искуства. Тог једино искуства које, заправо, имамо и које је утолико важније што се тако нагло и незаустављиво пресипа кроз наше прсте. Овај медитативни и меланхолични песник је тако истанчано знао да осети и важност и краткотрајност тих тренутака „скупљих вијека“, отплаћујући тиме „још једну рату поезији“.

Томислав Маринковић је преминуо 8. августа 2025. године у свом родном Липолисту, после дуге и тешке болести.

Опширније...

Момчило Тешић

Момчило Тешић је рођен 29. децембра 1911. године у Глумчу, селу поред Пожеге. Четири разреда основне школе и четири разреда ниже гимназије завршио је у Пожеги. Након тога је прекинуо школовање и постао земљорадник. Неко време радио је и у државној служби, а након Другог светског рата и као књижничар и управник Градске библиотеке у Пожеги. Био је и помоћник књиговође Сељачке радне задруге у родном месту, службеник Сеоског одбора у Пожеги те је био и матичар и војни референт.

Основао је Друштво трезвене младежи у Глумчу 1931. године, те Дописни клуб за књигу и књижевност Србије у Београду. Посто је члан Удружења сељака књижевника 1938. године, а 1954. члан Удружења књижевника Србије. Постао је један од оснивача Дружине песника са села Сунцокрет 1968. године, уз који је покренуо и часопис Расковник, који је издавала дружина. Касније је постао почасни председник књижевног друштва Развигор у Пожеги.

Осим што је писао песме и прозу за децу и одрасле, Тешић је и сакупљао народну књижевну баштину и умотворине. Прва песма објављена му је 1929. године у часопису Ђачка дружина, што је био лист за средњошколце који је излазио у Београду. Прву песму за децу штампао је у часопису Правда 1939. године и завала се Трешња. Након тога објављивао је у многим листовима и часописима, међу којима су и Венац, Развитак, Задруга, Ослобођење, Змај, Мале новине и многи други.

Од 1948. године Тешићеве песме почеле су да се уврштавају у лектире за основну школу и читанке. Написао је чак 17 збирки дечје поезије, две књиге лирске поезије, две књиге кратке прозе и четири сликовнице. Неке његове књиге су Тракториста пева, Чиме се ко брани, Где ко зимује, Дечја радост, Од куће до школе, Цветник детињства, Сеје бака брашно, Откуцаји, Жетеоци и Жетеоци, добар дан. Његова дела превођена су на многе европске језике. За свој допринос књижевности добио је многе награде, од којих су најважније Вукова награда за допринос развоју културе и награда Младо покољење те многе друге повеље и плакете.

Момчило Тешић је умро 25 фебруара 1992. године у родном Глумчу. Након смрти једна улица у Пожеги добила је његово име, као и једно Културно-уметничко друштво. Од 2000. године додељује се награда Млади Момчило деци која пишу поезију.

Опширније...

Тиодор Росић

Тиодор Росић рођен је 13. јуна 1950. године у Ушћу. Дипломирао је српски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Доктор је књижевних наука. Уметнички је директор "Рашких духовних свечаности", главни и одговорни уредник часописа "Узданица", професор Методике српског језика и књижевности и професор Методике развоја говора на Педагошком факултету у Јагодини.

Добио је награде: "Милош Црњански", "Невен", "Ристо Ратковић", "Доситејево перо" и "Златни беочуг". До приватизације био уредник, директор, главни и одговорни уредник Издавачке делатности БИГЗ-а. Био је секретар Српске књижевне задруге и саветник министра просвете и спорта, одговорни уредник часописа "Књижевна критика" и уредник књижевног часописа "Рашка". Превођен на енглески, француски, руски, пољски. есперанто…

Објавио је књиге песама: Лептир (1977), Летећа кола (поема, 1980), Извештај специјалисте (1989), Одбрана од власти (1993), Балада о грађанину (изабране песме, 1999); књиге приповедака: Јарац који се не да узјахати (1987), Некрштени дани (1995); Срећни сиромах (приче за одрасле и децу, 2003); роман: Псећа кожа (1990); драма: Долина јоргована (1999); монографије: Поезија и памћење (1988), О песничком тексту (1989), Знаци времена (2003), Тражим помиловање Десанке Максимовић (2005), Песнички видови ироније (2007), Метод напоредног текстуалног представљања (2009); књигу полемика и чланака: Оковани језик (2000); књигу филозофско-историјских есеја Учитељ сутрашњег дана: власт, дужност и одговорност (2009); књигу разговора Некрштене године (2010). Приређивач је Методике развоја говора (изабрани текстови, 2008), уредник и један од приређивача једине методички обрађене лектире од 1. до 4. разреда основне школе, у 26 књига. Издавање и употребу те лектире у основним школама одобрило је Министарство просвете Републике Србије.

Књиге за децу: Долина јоргована (1991, 1995, бајке и приче, 2003, 2007), Орлово гнездо (изабране бајке, 2000), Господар седам брегова (1993, 1996, приче); Прича о Мудром Петру (1998, приче), Женидба Реље Крилатице (1994, сликовнице), Чаробна сликовница 1–6 (појединачне бајке из Долине јоргована, 1997); роман-бајке: Бисерни град (2005), Златна гора (2006); Приче старог чаробњака (2010).

Саставио је више антологија и приредио бројне књиге из различитих књижевних области. Особито су значајне: Савремена поезија југословенских народа и народности (антологија, 1984), Поетика савремене српске поезије (зборник, 1998), Најлепше приче за сваки дан/365 прича из целог света (антологија, 2002), Амор и Психа (2002, љубавне приче), Најлепше српске народне бајке (антологија, 2003), Вилинске приче (антологија прича о вилама из целога света, 1993), Патуљци и дивови (антологија прича о патуљцима и дивовима из целог света, 2004), Српске јуначке приче (антологија, 2005).

Живи у Београду.

Опширније...

Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић је рођен 29. децембра 1946. године у Трешњевици код Ариља. Српски је песник, критичар, прозни писац, колумниста. Један је од најзначајнијих писаца који живе и стварају у унутрашњости.

Основну школу завршио је у Трешњевици, а средњу техничку у Чачку. Радио је претежно у грађевинским фирмама на градилиштима у земљи и иностранству. У бројним листовима и часописима објавио је мноштво књижевних критика, прозних текстова, интервјуа, уводника, поговора и записа.

Превођен је на више језика и заступљен је у домаћим и страним антологијама, часописима и интернет издањима. О Тодоровићу су позитивно писали, као уредници, критичари, антологичари: Мирослав Лукић, Срба Игњатовић, Миодраг Мркић и др. Тодоровић је уврштен у коначно издање српске поезије 20. века Несебичан музеј (Мирослав Лукић).

Књиге поезије:

Спис ведрине (1978), Испис таме (1990), Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (1990), Судњи час (1990), Теренска свеска (1993), Испис таме 2 (1994), Сванућа (1994), Црно у боји (1994), Потоња верзија (1997), Свети мученици (1998), Тамно и дубоко (2002), Земаљско и небеско (2004), После свега (2005), Спрам расутих звезда (2006; 2007), Песме путовања (2009), Ветар понад гора (2011), Станиште поезије / The Habitat of Poetry (Двојезично, на српском и енглеском (2011), Светиња (2013), Шум и лахор (2013), Хладно сјаје звезде и судбине (2015), Божја визура (2015), Грчка свеска (2015), Лепет крила (2018), понАД рукОписа (2019), Темно и длабоко (2019), Грчка свеска, 2 / ΕΛΛΑΔΑ ΤΕΤΡΑΔΙΟ Β΄, двојезично: српски и грчки језик (2020), Тамно и дубоко (2020), Дах и Прах (2022), Тропрсте песме (2025).

Критике, огледи, проза:

У сенци Дамокловог мача (2009), Ширење светлости (2013), Листови на ветру (2015), Добрило Ненадић, неопозиво (2014; 2020), Малина и други јади (2016), пОгледи из Трешњевице (2020), Сандук пун таме (2023).

Заступљен је у неколико енциклопедијских књига:

Милутин Пашић: Преглед књижевности ужичког краја, (Кадињача, Ужице, 1996),

Бободе Митровић: Трешњевица кроз векове (Арт плус, 2003, Чачак)

Милисав Савић: Ко је ко, писци из Југославије, Ошишани јеж, 1994.

Енциклопедија Ниша, култура, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, Ниш, (2011). стр. 457.

Драган Шапоњић: Године успона и пада и још понешто (Монографија Ариља), 2021.

Књижевне награде:

Дрво живота, Мирко Петковић, Милан Ракић, Награда Раваничанин, Раде Томић,Војислав Илић Млађи, Бранко Манас, Велика повеља српске духовне академије, Хаџи Драган, Песничка хрисовуља, Шумадијске метафоре, Златна струна, Арка, Паунова награда, Наџи Наман (Либан, 2022).

Превођен је на више језика: италијански, бугарски, пољски, енглески, руски, немачки, грчки, македонски.

Члан је Редакција часописа: Унус Мундус, Исток, Бдење.

Члан је Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, УСКОР-а, и Српске духовне академије, Словенске академије књижевности и уметности.

Живи у Нишу и Трешњевици (повремено и привремено).

Опширније...